Жарко Бојић   КОМПАРТИЈСКЕ JAME 

Жарко Бојић
 
КОМПАРТИЈСКЕ JAME 
O Србине, пажљиво ме прати,
јер ти сада морам испричати
о срамоти што се дуго крила,
о небраћи шта су учинила.
Немам жељу да окривим криве!
Ал' због правде и истине живе,
причаћу ти јаде и невољу
о пропасти и братском покољу,
тешке јаде и невољу љуту
о једноме срамотноме путу,
о јамама из прошлог вијека
непојмљивим за свијест човјека;
нека прича опомиње ова
покољења нова Србинова!
Иако се многом свиђет' неће,
што загазих у прошло стољеће,
да претресам стратишта и јаме,
да васкрснем недужне из таме,
ђе небраћа нађоше им мјесто,
ђе је морал српског рода несто.
Зар злочини смију да се таје,
кад се џелат за злочин не каје!? 
Зар се могу звати идеали
брат на брата мржњу кад искали?
Зар су браћа што браћу окриве
па у јаме бацају их живе?
Зар брат брату очи да извади?
Зар брат може тако да уради?
Зар потомци треба да се диве
злом сјемену из ђавоље њиве,
што је никло у виду корова
да поништи дјела Србинова.
Да униште обичаје свете
да погазе вјеру и завјете
да понизе часне породице
да у браћи траже издајице. 
Није Србин прошлога вијека
виших јада мого да дочека 
од нељудских дјела партизана,
нит је горих запамтио дана.
Нит је тежих задобио рана
од крвавих јама и кречана.
Иако је навик'о да страда
свакаквих је прегрмио јада:
пет вјекова Стамболу робова;
ал преживље вјера Србинова,
па га затим посвоји и Шваба;
но и Шваби све је било џаба.
Србин ропство поднесе витешки
и са врата збаци јарам тешки,
глад издржа и страшну голготу,
ал' на крају доживље срамоту
и најтеже минуте и дане 
кад донесе Ђаво партизане.
Стаде ђаво небраћу учити
брата свога да треба убити,
којему је преча своја вјера
од покрета новог пролетера.
Ко покрету имало засмета
да се смакне с овога свијета!
Комунисти немаху милости.
Бог једини нека им опрости!
Због њихове ђавоље заблуде
ударише на честите људе
и побише племенске прваке
паметаре, тежаке, јунаке,
истражише многе породице
напунише јаме безданице,
братском крвљу земљу напојише
злобом црном душе задојише.
Љуцки живот преста да вриједи,
част и морал мржња побиједи,
дође доба пропасти и таме,
низаше се гробови и јаме.
Боже један туге и страхоте
с каквом мржњом гасише животе,
шта небратска извођаше рука,
каквих браћу намучише мука:
маљевима, ножевима, кољем
па дотуци пушком ил пиштољем.
Ил им љуте изотварај ране
па их живе баци у кречане.
Ил их гурни низ стрме литице
у утробу јаме безданице.
Стотинама црногорских јама
крије тајне пораза и срама,
из чијих нас утробица буди
вапај душа невинијех људи.
Свуд невини гласови се чују
несрећна нам браћа поручују:
-Што нас нико не помене живи
зар до данас остадосмо криви,
да носимо жигове срамоте.
Да правдају узете животе
они што нас ни дужне ни криве
у бездане убацаху живе.
Зар до данас у новом земану 
не стекосмо право на сахрану,
на сахрану и на опијело.
Зар то није Сотонино дјело?
Глас низ Тару од Лугова крене
одлијеже низ обале њене:
-Ми страдасмо на рођендан Христа
од небраће наше, комуниста.
Ми смо пали, а нијесмо знали,
зашто су нас мучили и клали.
Крв је наша Тару обојила,
и душе нам у једну спојила
па с Лугова непрестано зове, 
да се црни јади не понове.
Други глас се с Придворице враћа:
-И нама су судила небраћа
и злочин су направили тежак
на распеће, на Велики Петак.
Редом су нас маљевима били
и у бунар дубок убацили,
да прикрију злочин и недјело
да се не би чуло и виђело.
Трећи глас се заори и зачу,
из Мораче, ђе гаврани гачу,
покрај порте и светог олтара 
тужно зове, тугом проговара:
-Ми смо жртве стравичне прошлости,
овдје су нам остануле кости,
испред светих манастирских врата,
од Брозових падосмо џелата.
Нада никад оставит' нас неће, 
да ће неко заждити свијеће
на хумкама нашим нека горе,
да небраћу за злочин прекоре. 
Глас се затим са Радовча врне
из безданке дубоке и црне,
одјекује из мрачних дубина:
-Оће ли се сазнати истина?
Мрачна јама наше душе слама,
ми чекамо на вас годинама
оће ли се неко намолити
и сјенима нашим поклонити.
Небо пара лелек с Видрована: 
-И нас поби чета партизана.
Глас с Грахова силније се врати:
-Побише нас црвени џелати.
Тешки вапај из Грбља се оте:
-Небраћа нам узеше животе!
Још колико гробница и јама
на истину чека годинама.
Гавран преко седамдесет љета
надлијеће судилишта клета,
памти ђе су лежала тјелеса,
кад се људског заситио меса
те он гракће изнад безданица
буди савјест бездушних убица. 
Све су ове јаме безданице
љуте ране, а свете гробнице
тежак пораз, грдно искушење
за осуду и људско презрење
оних што су за корист ђавољу
браћу своју пристали да кољу. 
Нама оста тешка опомена
за будућност и нова времена.
Чувајмо се од мржње и зала
чувајмо се туђих идеала,
то су Србу пропаст и вјешала!